Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan

January 9th, 2012

Sveti Stefan9. januar (27. decembra po starom)

Pravoslavna Crkva, drugog dana po Božiću, molitveno se seća Svetog prvomučenika – arhiđakona Stefana.

Stefan je bio Jevrejin, i to pripadnik onog dela jevrejskog naroda koji su živeli u grčkim oblastima i govorili grčkim jezikom. Bio je u srodstvu sa apostolom Pavlom, koji u vreme Stefanovog mučeništva još uvek nije spoznao istinu Hristovog učenja.

Stradanje svetog Stefana zbilo se godinu dana posle silaska Duha Svetoga na apostole, odnosno iste godine kada se Gospod Isus Hristos vazneo na nebo. Sveti Stefan je prvi hrišćanin koji je stradao za Gospoda i zato se naziva Prvomučenikom. Njegovo mučeništvo potresno je opisano je na stranicama Svetog Pisma Novog Zaveta.

Sveti Stefan se naziva Arhiđakonom, jer je bio prvi od sedam đakona koje su sveti apostoli postavili na službu oko pomaganja sirotinji u Jerusalimu.

Kako kaže biblijsko svedočanstvo, Sveti arhiđakon Stefan bio je, kao i dvanaest velikih apostola, nadahnut silom Duha Svetoga. Činio je mnoga čudesa, pomagao ljudima i sva ta njegova dobra dela pominju se u Svetom Pismu Novog Zaveta. U toj prvoj godini po stradanju i Vaznesenju Hristovom, Sveti Stefan je ogromnom snagom svoje vere, svojih reči i dela podsećajući na reči zakona i proroka Starog Zaveta, dokazivao Jevrejima, svojim sunarodnicima, da su oni zaista ubili Mesiju, očekivanog toliko vekova. Zbog toga je među svojim bližnjima imao mnogo neprijatelja, ali ih je uvek pobeđivao svoji jasnim i istinitim rečima. Kako nisu mogli drugačije sprečiti njegovo propovedanje, pribegli su, uz pomoć lažnih svedoka, kleveti da je hulio na Boga i Mojsija, baš kao što se zbilo i sa Isusom Hristom. Tako su narodne duhovne strešine protiv Svetog Stefana pobunile narod. Kao i Hrista, Stefana su lažno optužili i uhapsili. Posle hapšenja, usledilo je suđenje.

Na suđenju Sveti Stefan je odlučno i razložno pobijao jednu po jednu klevetu lažnih svedoka. Izložio je, jasno i sa velikim poštovanjem, celu istoriju Izrailja od Avrama, koji je prvi dobio obećanje o dolasku Mesije do Mojsija, o kojem je govorio sa velikim strahopoštovanjem i uvažavanjem. No, istina o Mesiji još više je razgnevila svešteničke i narodne polavare. U tom uzavrelom trenutku, Arhiđakon Stefan pogleda u nebo i to što je ugledao objavi svima prisutnima: „Evo, vidim nebesa otvorena i sina čovečjeg gde stoji s desne strane Boga.” To je razjarilo sve njegove sudije te Arhiđakona Stefana izvedoše iz grada i ubiše kamenjem.

Među prisutnim mučiteljima bio je i Stefanov rođak Savle, koji je kasnije, iskreno se pokajavši, spoznao istinu o Gospodu Isusu Hristu, primio njegovo učenje i sveto krštenje, i ostatak zemaljskog života proveo propovedajući, kao apostol Pavle, jevanđeljsku istinu, šireći Hristovu reč i osnivajući crkvene zajednice.

A toga dana, kada su Jevreji kamenovali arhiđakona Stefana, stajala je podaleko, na jednoj uzvišici Presveta Bogorodica, sa svetim Jovanom Bogoslovom, gledajući mučeništvo ovog prvog mučenika za istinu njenog Sina i moleći se usrdno Bogu za njegovu dušu.

Sveti prvomučenik Stefan postradao, koji je postradao u današnji dan, je u nešto više od 30 godina. Njegove poslednje reči su bile: „Gospode, ne uračunaj im greh ovaj”.

Samim primer mučeništva i bezpogovornog stradanja, Arhiđakon Stefan je dao i, dan danas, daje primer svim hrišćanima. Njegov primer najbolje objašnjava reči da je „krv mučenika seme Crkve”.

Telo Svetog Stefana uze potajni Hrišćanin Gamalilo i sahrani na svom imanju. Nešto manje od četiri veka posle, 415. godine, njegove mošti su pronađene u oblasti severno od Jerusalima, i 2. avgusta prenešene u hram podignut u Jerusalimu. Nedugo posle toga, u vreme vladavine cara Teodosija II Mlađeg (408-450), prenešene su u Carigrad.

Na ikonama se predstavlja u đakonskom odelu, držeći u desnoj ruci kadionicu, a u levoj položenu knjigu – Jevanđelje, naslonjenu na grudi, a na knjizi su tri kamena simbolizujući način na koji je postradao.

Drugi način prikaza je sa trokrakim čirkom (trikirije) i zapaljenim voštanicama u levoj ruci. Često se njegova ikona nalazi na dverima ikonostasa, južnim ili severnim.
Preuzeto sa Novine Kanada

Sabor Svetog Arhanđela Gavrila

September 19th, 2011

26.јула је Сабор Светог арханђела Гаврила.

За овакву прилику презентујем вам свој рад Светог арханђела Гаврила икона на дрвеном јајету.

Sveti Gavrilo
Српска Православна Црква и њени верници 26.јула славе празник Сабора арханђела Гаврила.

Арханђел Гаврило, један од седам великих анђела серафима који су учествовали у стварању света, прославља се на овај дан.

Празник Сабора светог архангела Гаврила није обележен “црвеним словом” у календару Српске Православне Цркве која му ипак даје велики значај и слави га као – Благовесника који је учествовао и најављивао све значајније догађаје везане за настајање хришћанства.

Арханђел Гаврило је жива сила бестелесна и један од седморице серафима најближих Божјем престолу. Учествовао је у Божијем стварању света и у борби против “палих” анђела, предвођених самим злом, сатаном.

Арханђел Гаврило је сведочанство о почетку настајања Божје творевине пренео пророку Мојсију јавивши му се у пустињи и поучивши га како да напише књигу Постојања.

Слави се као анђео Благовесник задужен за радосне или благе вести, и онај који је најавио Захарији рођење Јована Претече Христовог – Светог Јована Крститеља.

Исти арханђел Гаврило јавио се Јоакиму и Ани и најавио рођење Пресвете Богородице Марије, а потом и Пресветој Богородици Марији са вешћу да ће родити сина, спаситеља људског рода, Господа Исуса Христа.

Лик анђела Гаврила слика са пресветом Богородицом Маријом, која прима благовести, на царским дверима православних олтара која се симболично отварају у току литургије јер је овај догађај отворио пут у Царство небеско.
Највећа и најрадоснија вест у хришћанству коју је јавио Благовесник је вест о Васкрсењу Христовом.
Ова сцена са арханђелом Гаврилом како седи на гробном камену показује на празан гроб најчешће се слика на православним представама догађаја Васкрсења.

Фреска у средњевековном манастиру Милешеви, позната као Бели анђео, једна је од најлепших и најбоље очуваних и проглашена је за слику прошлог миленијума.

Sveta Petka ‘Paraskeva’

September 19th, 2011

SVETA Petka uživa ogromno poštovanje kod Srba. Po broju svečara (onih koji su je uzeli za svoju slavu) ova svetica zauzima peto mesto – iza svetog Nikole, svetog Jovana, svetog Đorđa i arhangela Mihaila. Njoj je naš narod posvetio 240 poznatih parohijskih i manastirskih crkava. Mnoge od njih i danas postoje – druge su ostavile značajan trag u prostoru i raznoraznim zapisima.

Sveta Petka - Paraskeva
Hramove ovoj svetiteljki Srbi su počeli da zidaju još u doba Nemanjića. Najviše ih je bilo na Kosovu i Metohiji – kako po gradovima (Prizren, Priština, Peć), tako i po selima.
Poslednji srpski despoti i despotice, takođe su mnoge hramove posvetili Svetoj Petki. Sa velikim talasima srpskih seoba poštovanje Svete Petke se sa juga prenosilo do Dalmacije i Mađarske, a najsnažnije se iskazalo u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, Šumadiji i Sremu.
U predgovoru bogato ilustrovane monografije “Sveta Petka – slava srpska i zaštita vernih”, koju su ovih dana zajednički izdale “Svetigora” i Kompanija “Novosti”, mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije kaže:
– Bog u svakom pokolenju podiže i “na svijećnjak stavlja” dostojne svoje svetilnike da spasonosno svetle ljudima, i za svoga zemnoga života, a još silnije i delotvornije posle njega. Tako je i nama, pravoslavnima Balkana, pre više od deset vekova poslao Prepodobnu majku, našu Petku – Paraskevu, nebesku čovečicu i zemaljskog anđela, od našeg krštenog plemena, iz jedne od brojnih srpskih Slavonija, kojima je bila prošarana teritorija moćnog Vizantijskog carstva. Kao svoju čudesnu dobrotvorku Svetu Petku proslavljaju sve zemlje i narodi na Balkanu i u celoj vaseljeni, koji su izabrali da na zemlji žive Nebom i Hristom.

Mitropolit Amfilohije kaže da se o Svetoj Petki malo zna – pojedinosti njenog rođenja, detinjstva i prve mladosti ostale su za nas nedokučive. Pouzdano se, međutim, zna da je kao mlada sve biće svoje, telo i dušu, mladost i lepotu, prinela na dar Bogu, dobivši od Boga mnogo više od “sto puta toliko”.
– To, pak, nije učinila javno – kaže Amfilohije – pred licem celog sveta da dobije pohvalu od ljudi, nego u tajnosti, živeći godinama nepoznata, sa vetrovima i pticama, u pustoši balkanskih zabiti. Otišla je samo radi podvizivanja, napustivši svoja rodna Pristaništa-Epivate, na obalama Mramornog mora, na dan hoda udaljena od Carigrada.

Mitropolit Amfilohije smatra da Sveta Petka “kao pustinjica, a ne opštežiteljna monahinja”, možda i nije menjala svoje slovensko kršteno ime, kao što je učinio njen stariji brat u monašstvu nazvan Jevtimije Maditski. Pošto se Jevtimije upodobio između 989. i 996. godine, može se zaključiti da je Sveta Petka živela u drugoj polovini desetog i početkom jedanaestog veka. Sveta Petka se podvizivala u surovim uslovima. Nekad su to bile neprohodne gore, nekad kamene i bezvodne pustinje. Bila je okružena divljim zverima, hranila se gorkim planinskim plodovima. Neka žitija govore da je boravila u Trakiji i Palestini. Tamo je ostala sve dok joj Bog nije rekao da se vrati u svoju zemlju.
Kad je stigla u Carigrad, a zatim u svoje rodno mesto Epivate, tamo su je bili svi zaboravili. Ali, ona se na to nije obazirala. Nastavila je da se podvizava, hodajući poljima i brdima svoga zavičaja. Kad se predstavila, neki dobri ljudi sahranili su je kao strankinju, van seoskog groblja. Pokopali su je na mestu gde ju je smrt zatekla, na jednom polju, pored mora.

SRPSKA pravoslavna crkva slavi četiri svete Paraskeve – Paraskevu Mučenicu, Paraskevu Prepodobnomučenicu, zvanu Rimljanka, Paraskevu Velikomučenicu, zvanu Ikonijska i Paraskevu Srpsku, koja nosi svoje srpsko-slovensko ime Petka.

Sveta Petka je najmlađa od ove četiri svetice. U njenom žitiju, nastalom u bugarskom gradu Trnovu, u 13. veku, kaže se da je ona rođena u selu Epivati kod grada Kalikratije, na obali Mramornog mora. Njeni roditelji nisu pripadali “ni prebogatim veleposednicima, ni onima koji su patili od siromaštva”. Kad je dostigla punoletstvo, Petka je tvrdo odlučila da ostavi roditelje i prijatelje, i sve što je od ovog sveta, i postane Hristova sledbenica.

Pisac Petkinog žitija kaže: “Okrilaćena dobrodeteljima ona ode u pustinju i prebivaše tamo, uzljubivši bezmetežni život, uistinu anđeoski, smirivajući telo svoje postom i bdenjima. U pustinji Petka ne vide ni jelo ni piće, a hrana i jelo behu joj suze i neprestane molitve. I prevali tako ceo život, posvećena dobrodeteljima u toj zemlji. Živeći vrlinski, hodajući neravnim i trnovitim putem, sjedinjenog srca i uma, u duhovnom smiraju, nije želela da se priopšti nikome od zemnorodnih, no prebivaše vascela ustremljena Bogu.”
Kad je osetila da se približava kraj njenog ovozemaljskog života, Petka se vratila iz pustinje i stigla u Carigrad. Pošto je u ovom gradu posetila sva sveta mesta, otišla je u zavičaj u kome je svoj blaženi duh predala u ruke Boga.

Pisac Petkinog žitija daje dosta podataka o tome gde je ova svetica sahranjena i kako su pronađene njene mošti. Njeno telo pokopano je izvan groblja, iz čega se izvodi zaključak da nije bila Grkinja, već strankinja.

Nedaleko odatle bio je sahranjen neki mornar koji je bolovao od teške bolesti. Iz njegovog plitkog iskopanog groba izbijao je jak smrad. Kako je u blizini bio podignut jedan podvižnički stub na kome se podvizivao jedan stolpnik, i kako podvižnik više nije mogao da podnese nesnosne mirise, sišao je sa stuba s namerom da mornarevo truplo dublje zakopa. U tome su mu pomogli neki meštani.

Kopajući novi grob za nesrećnog moreplovca, naišli su na grob Svete Petke. Iako su videli da je njeno telo celo, samo od sebe očuvano, savršeno (netruležno) i zdravo, tome nisu pridavali neki značaj. Rezonovali su ovako: da je telo te žene sveto, Bog bi ga već otkrio čudesima. Pošto nikakva čudesa nisu do tada primetili, zaključili su da nije reč o nekom svecu i mornarev leš stavili su u grob u kome je počivala Sveta Petka.
Pisac Petkinog žitija kaže da je jedan od tih meštana, po imenu Georgije, noću usnio san u kome se javila carica okružena mnoštvom velmoža. Jedan od velmoža rekao je Georgiju: “Čoveče, zar se Boga ne bojiš? Ono telo na koje si naišao, sveto je. Vi pogreboste istrulelo i zlosmradno truplo sa telom božanstvene Paraskeve.”
Georgiju se u snu obratila i Sveta Petka: Rekla mu je: “De, brzo pohitaj i izvesti sve da me brzo oslobode toliko silnog smrada! Ako to ne učiniš, znaj uistinu da ćeš ognjem izgoreti i poginuti.” Preplašen, Georgije je odmah istrčao iz kuće i obavestio susede šta je usnio. Meštani su uzeli sveće i sjatili se oko groba Svete Petke. Izvadili su njeno telo iz zemlje, stavili u kovčeg i odneli u crkvu svetih apostola. Svetiteljkine mošti počele su odmah da izlivaju mnoga isceljenja – slepi su progledavali, hromi prohodavali, a zdravlje se vraćalo i onima koji su bolovali od drugih bolesti.

GOTOVO ceo jedan vek mošti svete Petke bile su pohranjene u crkvi Svetih apostola u njenom rodnom mestu Kalikratiji, u okolini Carigrada. U jeku latinske okupacije vizantijskog prestonog grada (1231-1238) bugarski car Jovan Drugi Asen, tast srpskog kralja Vladislava, sinovca Svetog Save, koristeći svoje ratne pobede nad Latinima, uspeo je da mošti ove svetiteljke prenese u svoju prestonicu Trnovo.
Asen je nastojao da od Trnova napravi novi pravoslavni centar. Ovde je sabrao mošti mnogih svetitelja (svetog Jovana Rilskog, Ilariona Meglenskog, Mihaila Vojina, svete Filotije, Jovana Polivodskog, carice Teofilije). U Trnovu se 1936. godine upokojio i Sveti Sava. Njegova sveštena grobnica, zajedno sa moštima drugih svetaca, govori da je ovaj bugarski grad tada postao prava riznica pravoslavlja.

Patrijarh bugarski Jevtimije, autor opširnog žitija svete Petke, kaže da je car Asen bio spreman da od Latina preuzme mošti svete Petke, makar zato morao da plati najvišu cenu. Na to se odlučio pošto je do njega dopro glas o velikoj slavi ove svetiteljke. “Asen je”, piše patrijarh Jevtimije,”želeo da se nasladi netruležnim blagom časnog ćivota sa moštima Prepodobne, kao što jelen gori za izvorima vodenim. Jer ona neprekidno prosijavaše čudesima svuda rasprostirući blagotvorne zrake, i ozarivaše krajeve zemlje.”
Asen je, ističe patrijarh Jevtimije, skovao dobar plan da se domogne moštiju svete Petke. Uputio je u Carigrad poslanike koji od Latina “nisu iskali ni srebro ni zlato, niti bisere, niti skupoceno drago kamenje, nego pravoslavlja vredan kovčeg Prepodobne”.
– Zar je išta moglo da mu bude draže od tela Prepodobne – pita se Jevtimije.- Na umu mu stalno beše ova misao: “I polovinu carstva da mi zatraže, gotov sam da im dam. Sve bih od srca dao, samo da bih dobio blago za kojim žudim.”

Kad su od bugarskih poslanika čuli šta im car Asen nudi za Petkine mošti, Latini su rekli da će njegovu želju odmah ispuniti. Toliko su bili predusretljivi da su kazali da bi caru bugarskom dali i svoju dušu, kad bi to bilo ikako moguće. Asen je bio toliko radostan da se “krilima vinuo u nebo”. Odmah je uputio u Carigrad mitropolita Preslavskog da preuzme telo svete Petke i prenese ga u Bugarsku.
Na putu za Trnovo kovčeg sa svetiteljkinim moštima narod je dočekivao sa velikom radošću i pobožnošću. Sam car Asen, sa majkom i suprugom, velmožama i celokupnim crkvenim klirom, izašao je nekoliko kilometara daleko od grada da svečano dočeka Petkine mošti.

– Tu je – piše patrijarh Jevtimije – sa trepetom primiše na ruke, iz sveg srca i duše celivahu je sa ljubavlju. Kada je, pak, donesoše u Trnovo, položiše je u carsku crkvu, gde leži i danas dajući različita isceljenja onima koji sa verom i ljubavlju pritiču njenom kovčegu slavnom. (Ove reči autor Petkinog životopisa, zapisao je u 14. veku.)
MoŠti svete Petke boravile su u novosagrađenoj crkvi u Trnovu od 1231. do 1393. godine. Potom su prenete u bugarski grad Vidin, gde su bile tri godine. Od 1396. do 1398. bile su u gradu Seru, smeštene u prostoriju u kojoj je odlagan lični ratni plen turskog sultana Bajazita. Od 1398. do 1521. mošti ove svetice biće u crkvi Lazarici u Kruševcu (?), a potom u novosagrađenoj crkvi svete Petke u Beogradu.

Godine 1521. kovčeg sa Petkinim moštima stiže ponovo u Carigrad. Pohranjene u riznici patrijaršijske crkve svetog Đorđa, ovde borave sve do 1641. godine, kada su prenete u Rumuniju, u crkvu Sveta Tri jerarha, u Jaša-Podgorju. Tamo će ostati sve do 1885. godine. Odatle su prenete u Sabornu crkvu u Jaša-Podgorju, gde se i danas nalaze.

POSLE pada bugarskog grada Trnova u tursko ropstvo, mošti svete Petke, zaslugom vidinskog kneza Strašimira, prenete su u Vidin. O tome je podroban zapis ostavio Bugarin Grigorije Camblak, mitropolit kijevski. Camblak kaže da je varvarski car, osvajajući jedan po jedan bugarski grad, na kraju sa vojskom stigao pod bedeme Trnova.
Turci su pravili razne planove kako da osvoje ovaj dobro utvrđen grad podignut na planinskoj strmini. Njihovoj najezdi nisu, međutim, gradski bedemi bili jedina prepreka. Iza njih, piše Camblak, počivali su mošti svete Petke koje su grad činile mnogo jačim. Svetiteljka je stanovnicima Trnova ulivala dodatnu snagu u borbi protiv napadača. Na kraju, sila je ipak pobedila. Trnovo je palo Turcima u ruke.
PreŽiveli branitelji Trnova izneli su pred sultana sve vredno što je njihov grad posedovao. Na prvom mestu bilo je telo svete Petke, gotovo obnaženo, prekriveno ubogim haljinama. Turskom caru bilo je čudno što se među najvrednijim blagom Trnova nalaze i posmrtni ostaci jedne žene. Pristao je, uz određene uslove, da svetiteljkine mošti preda vidinskom knezu Strašimiru. Ali, one neće dugo prebivati ni u Vidinu. Turci su 1396. godine osvojili i ovaj grad, opljačkali sva njegova blaga, a kneza Strašimira ubili.
Grigorije Camblak opisuje kako su dve srpske udovice – kneginja Milica, žena kneza Lazara i despotica Jefimija, žena despota Uglješe – izmolile od turskog sultana Bajazita mošti svete Petke i prenele ih u Srbiju. Ovim mudrim i hrabrim ženama ogromnu pomoć u tome pružila je Miličina kćer Olivera, koja se, udajom za Bajazita, žrtvovala za spas svog naroda i otadžbine.
– Milica i Jefimija – piše Camblak – nisu od cara tražile ništa takvo, što kratkoročnu i privremenu slast ima, ne moljahu ni grada, ni njegove okoline, ni imanja, niti išta drugo, što ima beskonačnu pogub. Obuzete ljubavlju krepkom, molile su samo netruležne mošti Prepodobne Matere Petke. A Sultan, nasmejavši se, reče: “Zašto od drugih mnoge i velike cene dostojnih imanja ne molite, već samo kosti suve i sasvim nepokretne”? A one rekoše: “Ako hoćeš, sve što bismo imale da zameniš za žuđene nam mošti, gotove smo ti to ustupiti.”
Camblak veli da je Bajazit pohvalio usrđe Milice i Jefimije, usrđe kome su se čudili krvnici, i uručio im mošti svete Petke. One su ih celivale ne znajući kako da se naslade odavanjem pošte ljubljenoj svetinji. Petkine mošti su potom okupale mnogo cenjenim mirisima i u zlatne odežde presvukle, a zatim prenele u Srbiju uz velike počasti. Najpre u Smederevo ili, možda, u Kruševac.
Despot Stefan Lazarević izdao je zatim naredbu da se mošti odatle prenesu i polože u staru Uspenjsku crkvu Mitropolije beogradske, a potom u novu crkvu Svete Petke sagrađenu pored čudotvornog izvora na padini beogradske tvrđave na Kalemegdanu. Bilo je to pre 1417. godine.
Obe ove crkve porušili su Turci, najverovatnije 1521. godine. Ali kultovi Presvete Bogorodice i Prepodobne Matere Petke u dugim vremenima ropstva nikad nisu presahli. Ostali su snažni. Narod se ovde stalno okupljao krepeći svoj duh i telo.
Grigorije Camblak odaje veliko priznanje kneginji Milici i despotici Jefimiji što su od Turaka izbavile svete mošti i sačuvale ih od varvarskog bezumlja. Naziva ih mužanstvenicama. I kaže: “I ne negodujte što ženskoj nejakosti mužanstvenosti pridajem ime, jer po razumnosti se meri ono što je snažno i mužanstveno (hrabro), a ne po obličju jestastva. U mužanstvenice se ubraju i Ana i Judita i Devora, koje silne podvige izvedoše, carstva uzdržaše, careve nečastive posramiše, da zemlja njihova bude sva svetla i mnogo časna.

Posle pada Beograda u turske ruke (1521. godine) mnogi Srbi, koji su ovde živeli, deportovani su u Carigrad. Kao znak sećanja na tu prisilnu seobu neki delovi megapolisa na Bosforu i danas nose toponime – Belgrad, Belgradska šuma, Belgradska kapija. Osvajači su tada poharali beogradske hrišćanske crkve i iz njih odneli mnoge svetinje – čudotvornu ikonu Presvete Bogorodice Beogradske, ruku svetog cara Konstantina, mošti carice Teofanije, ruku svete Varnave, mošti svete Petke…
Ovaj turski pohod predvodio je sultan Sulejman, a borbenim operacijama neposredno je komandovao Piri-paša. Osvojivši “ključ Evrope”, Turci su razglasili kakav su vredan plen ugrabili. I hrišćanski svet je, pri povratku turske vojske u Carigrad, izlazio pred sultana moleći ga da dozvoli da se pokloni velikim svetinjama. Sultan je to dopuštao uz uslov da hrišćani to dobro plate.
Kad je stigao u Carigrad, Sulejman je hteo da dobro zaradi na ovim relikvijama. Ponudio ih je grčkom patrijarhu tražeći za njih 12.000 dukata. U protivnom – ako ih patrijarh ne otkupi – relikvije će baciti u more. Bila je to ogromna suma koju patrijarh nije imao. Molio je da se rok isplate produži, ali sultan nije pristao. Letopisci kažu da je patrijarh, na kraju, ipak uspeo da u određenom roku skupi 12.000 dukata i otkupi svetinju. Dao je novac da se ne bi učinilo svetogrđe i da bi pokazao Turcima koliko hrišćani brinu za ono što najviše poštuju.
Otkupljene mošti položene su najpre u carigradsku crkvu Presveta Bogorodica Beogradska, koja je tada bila pod nadležnošću carigradskog patrijarha. Kasnije, uoči rušenja ovog hrama, mošti svete Petke premeštene su u hranilnicu svetih moštiju pri patrijaršijskoj crkvi Sveti Georgije na Fanaru.
U 17. veku Carigradska patrijaršija zapala je u velike materijalne teškoće i dugove, jer nije bila u stanju da izmiri silne dažbine koje joj je nametnuo sultan. U pomoć carigradskoj patrijaršiji pritekao je vojvoda Vasil Lupul, gospodar Moldavije, jedine još od Turaka nepokorene balkanske zemlje. Lupul je ponudio carigradskoj crkvi velike novčane priloge da ona izmiri svoje obaveze prema sultanu, a zauzvrat tražio je da mu Majka Crkva podari netruležne mošti svete Petke. Carigradski patrijarh Partemije je rekao: “Ako platiš sve dugove Velike Crkve, neka tako bude”.
Prema svedočenju Nikodima Svetogorca, vojvoda Lupul dao je patrijarhu Parteniju mnogo zlata i dobio mošti svete Petke. Prema jednom zapisu, svetiteljkine mošti bile su tajno spuštene sa Fanarske stene na lađu koja ih je odnela u Moldaviju. Prema drugom svedočenju, mošti su prenesene do granice Moldavije, uz pratnju tri mitropolita i jedne čete turskih vojnika.
Sveštenik Sinadin Srpski u svojim uspomenama kaže da je vojvoda Vasil sa svitom, pešice, došao da dočeka svetiteljku. Jaš, prestonica Moldavije, najsvečanije je pozdravila njene mošti, koje su položene u raskošni hram Sveta Tri jerarha. Gospodar Moldavije tim povodom podelio je mnoge milodare sirotinji. Sinadin Srpski ističe da je sveta Petka ovde odmah počela da čini čuda – isceljuje bolesne.
Ovaj letopisac postavlja zanimljivo pitanje: zašto u Konstantingradu sveta Petka nije uopšte činila čuda? Moglo bi da se odgovori ovako: upravo zato Prepodobna nije činila čuda, jer su je držali po strani, u zapećku, i nisu joj se sa trepetom klanjali, niti se pobožno molili, nego govorili: “Srpkinja, hm! A šta je ona učinila da bi se posvetila?” Sveštenik Sinadin zaključuje da su ovakav stav prema svetoj Petki u Carigradu mogli imati “zato što vere u nju nisu imali, pa im Prepodobna uopšte nije ni čudotvorila”.

NI varvari, ni vatra nisu mogli da naude moštima svete Petke. U velikom požaru, koji je 1888. godine zahvatio crkvu Sveta tri jerarha u moldavskom gradu Jašiju, vatrena stihija spržila je sve, samo su Petkine mošti ostale čudesno netaknute. Vatra je uništila ovaj lepi hram do temelja, čak se istopio i metalni kovčeg u kome su bile mošti svetice, ali moštima nije bilo ništa. One su, zatim, prenete u hram Sretenja Gospodnjeg, koji se, takođe, nalazi u ovom gradu i borave ovde sve do danas.
Zahvaljujući velikoj duhovnoj pobožnosti naroda, sveta Petka postala je sveštena pokroviteljka hrišćana, koji žive na balkanskim prostorima. Ali, ne samo njima. Njena slava otišla je mnogo dalje – stigla je do ruskih zemalja, posebno u Moldaviju i Belorusiju. I u Jašiju, i u Beogradu, i u Trnovu, vernici kao reka pritiču i danas prepodobnoj materi Paraskevi, moleći joj se i tražeći od nje isceljenja. Nažalost, tako nije u njenoj, etnički očišćenoj Kalikratiji, nedaleko od Carigrada.
Obe crkve u Beogradu u kojima su boravile mošti ove svetiteljke – i staru Uspensku, i novu svete Petke – porušili su Turci. Ali, njeni kultovi ostali su snažni i u vreme ropstva. Zapadni putopisci i diplomate, koji su pohodili Beograd, opisali su čudesni ograđeni izvor na padinama Kalemegdana, oko koga su se svakodnevno okupljale stotine vernika. Ove crkve su obnovljene 1937. godine, istina ne u starom dostojanstvu, ali sa starom simbolikom. Ovde je podignuta kapela svete Petke i Bogorodičina crkva Ružica, u kojoj se od 1950. godine čuva čestica Petkinih moštiju, preneta iz manastira Petkovica kod Mačvanskog Prnjavora. Zahvaljujući tome, sveta Petka na Kalemegdanu sabira ne samo Beograđane, već i sve pravoslavne, koji dolaze u srpsku prestonicu. Kad je reč o našoj zemlji, druga čestica moštiju svete Petke nalazi se u srebrnom moštniku srpskih svetitelja u Studenici.
Vesna Nikčević, koja je sa protojerejom Radomirom Nikčevićem i Vesnom Todorović priredila monografiju o velikoj svetiteljki kaže da je ime Petka, Petnica, Pjatnica, vekovima jedno od najomiljenijih u slovenskom pravoslavlju. Mnogi istraživači i etnolozi ga pogrešno tumače kao doslovni prevod grčke reči Paraskevi, koja označava šesti, a ne peti dan u nedelji, računajući po hrišćanskom običaju, nedelju kao prvi dan sedmičnog ciklusa. Grci ponedeljak nazivaju deftera, to jest drugim danom sedmice, utorak trećim, sredu četvrtim, a četvrtak petim danom.
– Ime Petka-Pjatka-Petnica-Pjatnica imalo je – kaže Vesna Nikčević – kod Slovena svoju nesumnjivo predhrišćansku istoriju. Neki crkveni i svetovni istraživači ističu da je ono bilo vezano za magijske obrede i za petak kao dan najraznovrsnijih zabrana. To tumačenje ne može se, međutim, prihvatiti kao tačno. Svođenje etimologije srpskog i slovenskog imena Petka, Petnica na naziv petog dana u nedelji, nije zadovoljavajuće, pre svega zato što je mogućnost takvog porekla sekundarna.
Za etimologiju srpskog imena Petka, ističe Vesna Nikčević, nije od suštinske važnosti ni zanimljiv detalj da se sveta Paraskeva Rimljanka, Hristova sledbenica iz II veka, koja je živela na Siciliji, dobila ime po tome što se rodila na Veliki petak. U latinskog sredini ona je trebalo da ponese ime Veneranda (na latinskom petak – Venerin dan). Ali zbog sablažnjive veze sa imenom paganske boginje ljubavi Venere, otac svete Paraskeve Rimljanke odlučio je da joj da grčko hrišćansko ime – Paraskevi. Vesna Nikčević naglašava da se izvorno srpsko ime Petka, u starijem izgovoru Pentka, po svoj prilici izvodi iz imena pent – dizati se, penjati se, propinjati se, razapinjati se i pripada porodici reči sabranoj oko glagola peti se, penjati se, raspinjati.

Prvo i najveće čudo Svete Petke je činjenica da je njeno telo godinama bilo zakopano u zemlji i da nije istrulilo, nego, na protiv, Bogom proslavljeno da svojom netruležnošću i čudotvornošću svedoči tajno Hristovo vaskrsenje. Njene svete mošti u gradu Jašiju, uistinu, podsećaju na živog čoveka koji je samo nakratko usnio. Ali, da niko od radoznalaca i nevernika ne bi ispitivao njeno telo, ono je zapečaćeno u vezenom belom odejanju, preko koga je postavljen vezeni pokrov. Pod glavom svetiteljke je izvezeno jastuče, na njenom čelu je srebrni venac, a na grudima ikona sa njenim likom koju narod celiva.
Čudo je i to da su Petkine mošti sačuvane kao retko kojeg svetitelja. Na njima nema nikakvog oštećenja iako su prošle i kroz vodu i kroz vatru. Mnogo puta prenošene su iz jedne zemlje u drugu, od jednog naroda drugome, iz jedne crkve u drugu, ali to na njima nije ostavilo traga.
Čudo je i to kako su mošti Svete Petke ostale neoštećene u strašnom požaru koji je uništio hram Sveta Tri Jerarha u Jašiju, gde su boravile oko 250 godina. Bilo je to u noći između 26. i 27. decembra 1888. godine. Crkvenjak je zaboravio da ugasi sveću koja je bila postavljena na drvenom svećnjaku pored svetiteljkinog kivota. Sat-dva kasnije, zapalio se svećnjak, pokrovi, baldahin, odežde i sam kivot, koji je bio okovan srebrom i zlatom. Vatra je istopila srebro i zlato, ali drveni kivot bio je nagoreo samo spolja.
Svi su verovali da je oganj uništio mošti Svete Petke. Ali, kad su otvorili kivot, videli su da je svetiteljkino telo celo. Samo je jastuče pod njenom glavom bilo malo od dima zagaravljeno. Vatra nije uspela da rastopi ni pečate od voska na svetiteljkinim rizama. Čudesno spasavanje Petkinih moštiju potvrdile su tadašnje gradske vlasti u Jašiju, koje su o tome ostavile pismeni dokument. To je bilo jedno od najvećih čuda koje je učinila ova svetiteljka – cele noći počivala je neozleđena, na usijanom žaru, kao na mekoj postelji.
Među čudima koja se svakodnevno zbivaju pored Petkinih mirotočivih moštiju u Jašiju najviše je isceljenja od raznih bolesti, zatim izbavljenja od velikih opasnosti, od ratova, kuge, suše i strašne smrti. Prepodobna Paraskeva pomaže siromašnima, nepravedno okrivljenima, majkama u nevolji, đacima, studentima, vojnicima, svima koji polažu nadu u njene molitve. Ona izlazi u susret svakome ko od nje nešto traži, ako je to Božja volja.
MoŠtima Svete Petke u Jašiju dnevno pristižu stotine njenih poklonika, svaki sa svojom mukom i nevoljom. Neki traže pomoć, neki dolaze da joj zablagodare na primljenom daru. Ona im pruža moralnu i duhovnu utehu, utočište za smirenje, isceljenje od najtežih bolesti.
Nekima se Sveta Petka javlja u snu, nekima na javi. Za nju s pravom kažu da uspostavlja najživlji, gotovo opipljiv kontakt sa vernicima. Zanimljivo je da se Srbima najviše javlja kao žena u crnini, a žiteljima Moldavije kao žena u beloj odeći.
Koliko je živo opštenje između ove svetice i onih koji od nje traže pomoć govori i to da Sveta Petka zna da opomene ljude koji krše post petkom ili one koji rade nedeljom. Zbog ovih njenih opomena u narodu je samonikao običaj da se drži post uoči praznika Svete Petke, nazvan Petkovača i Petkovica. Dok teši i blaži u nevoljama i stradanjima, objavljuje ozdravljenje od bolesti, Sveta Petka ponekad nagoveštava i kaznu za one koji su gordi i nepopravljivi.

Preuzeto iz MONOGRAFIJE ”Sveta Petka – slava srpska i zaštita vernih” (izdavači ”Svetigora” i ”Novosti”)